Ništa nije poskupelo nego smo mi jeftini!

Autor: Mihailo Medenica

Foto: Mihailo Medenica, privatna arhiva

Dakle, što se Branislava Nedimovića, ministra poljoprivrede, tiče, citiram: „Skok cene ulja na mesečnom nivou nije ni pola espresa u kafiću“!

Sledno tome, valjda ni meso nije preskupo jer je još uvek jeftinije od viskija, a poznato je da mučena sirotinja najviše voli da prži na espresu i o praznicima spremi rolovani viski u sosu od suza…

Naravno, kako slabo šta biva u zemlji Srbiji tako je i ova bezdušna, neljudska, sramota i strašna izjava Nedimovića prošla kao prdež u liftu: svi osete ali se prave blesavi.

Nedimovićema besramnost nije ništa drugo do vodilja ove bedne vlasti, baš kao i onog zla pre nje, jer oni čuju sebe, ne narod, i odlično znaju da sve može da poskupi ali će život kao roba pred istekom trajanja- biti sve jeftiniji!

A, kako i da čuju narod, ko progovara, šta da čuju, što ih to nadglašava osim krčanja praznih stomaka za koje nismo spremni da se borimo, naprotiv, spremni smo da se izvinimo što remete naprednu tišinu.

Sve i da je izjavio: „Smrt na mesečnom nivou nije poslupela ni trećinu u odnosu na život pa ne razumem zašto ljudi ne iskoriste pogodnost i umru, a u kandila neka sipaju espreso ako im je ulje skupo, a što se pogrebnih troškova tiče i dalje su daleko jeftinije nego letovanje na Karibima ..?“

I to bi prošlo, naravno, jer ni za šta više nismo kadri osim da posle nekoliko piva ili čokanjčića brlje, pazarene na recku, odbrusimo onako glasno, beskompromismo i odlučno, u sebi: „Ma, dosta više!“, i oteturamo se u slatko izbeglištvo iz sopstvenih života.

Naravno, podrazume se ona: Ne mogu ja tu ništa da promenim“, pa zašto bismo se mučili da gasimo kuću kad već gori, a na ovu zimoću još je i korist- ogreje se čovek o zgarište svojega doma…

Dakle, nije Nedimović kriv, niko od njih, oni jednostavno čine ono što mi nećemo- žive izdašno i svoje i naše živote.

Svoje kao viski, naše kao kocke leda u tom viskiju, a nama, eto, ostaju ulje, meso, hleb, eventualno mesni narezak o slavi, ako je mrsna, a za posne razume se- espreso, ali bez mleka…

Šta su nam sve učinili i šta još treba da učine da se prenemo, da podignemo glave i pogledamo da li poznajemo gde smo?!

Poznajemo li život kao svojinu, iliti kao stalnu muzejsku postavku koju možemo posetiti tek pojedinim danima..?

Pisao sam i ponoviću: nisu ovi (i minuli) najgori od nas, no najgore u nama!

Dorbima- loši mogu vladati samo ako dobri pristanu da vrlinu podaju za bedne srebnjake!

I glupo je reći da smo izdali pretke, mi predaka nemamo, ovo što smo to nije krv praotačka već poljubac Jude, tako da ne znam na čije grobove odlazimo i od koga očekujemo da nam grobove obiđe?!

Porobili su nam reke u proklete cevi; u čelo trpeze posedaju đavolje šegrte iz Rio Tinta, plaćaju belosvetske robovlasnike da nas ulare i samare; tobož slave Dan zastave i nacionalnog jedinstva a na presvetom Kosovu i Metohiju tu istu zastvu, ona sveta četiri ocila prelepljujemo da ne uznemirimo Šiptare, u Bujanovcu i Preševu nam slave krvoloka, nekakvog kapetana Lešija, pevamo o Košarama i Paštriku a molimo se da se ne otmu iz strofa i upitaju nas zašto ih dajemo zverima nekakvim razgraničenjima i podelama..?

Zaklinjemo se: „Dogodine u Prizrenu“, a sutra ne znamo gde ćemo…

Od pedeset i nešto pukovskih zastava slavne i svete SRPSKE vojske ni jedna nije pala u ruke dušmanima za čitav Veliki rat, a danas smo sve zastave spustili na pola koplja u žalosti za onim što smo mogli biti ali nije nam se dalo!

Nije ovo zlo, i ono prethodno, ubilo čoveka u nama- sami smo mu jezicima svezali omču oko vrata i izmakli noge.

No, dobro, ima još vremena da se trgnemo, ustanemo, progovorimo gromko, naručujući taj jeftini espreso, ako ništa drugo!

Dok je dovoljno mesta u kafićima nećemo ih tražiti pod svodom nebeskim.

Neka je sve poskupelo- život je akcijska roba, maže se na hleb a može i prstom iz tegle…

Dodgodine u Prizrenu, a sutra…reći će nam gde već?

Dok god je espreso jeftiniji sve je u redu, muka će biti kad konobar podvikne: „Fajront“, a iz kafića ne znamo kuda ćemo- kuća je izgorela, ali smo se bar fino ogrejali…