Za neke si bio Milord, za druge Đorđe…za mene…Tata

Autor: Marko Marjanović

Ovo je tekst, kolumna koja mi do sada ide najteže.

Reči, sećanja naviru….sa tastature moram da obrišem čak i poneku suzu. Ne znam odakle se našla tu.

Toliko sam tekstova napisao, o toliko velikana su reči išle nekako same. Prsti su klizili po tastaturi kao po klavirskim dirkama.

Eh, ćale…ne ide mi sada to baš tako lako. Svaka reč kao da boli, kao da otvora neko sećanje….A bilo ih je.

Svi su me uvek pitali kako je to biti tvoj sin? Nisam to pitanje godinama razumeo. Uvek sam se šalio i govorio: Nemam pojma, nemam drugog ćaleta:)

A u sebi, znao sam, osećao da to baš i nije tako. Zarazio si nas muzikom, naučio da uz nju i tugujemo i da se radujemo.

Da svaki stih ima svoju težinu, poruku.

Nekoga da razveseli, nekoga da pogodi. Nekome da natera suze na oču, a mnogima i da izazove i one najlepše emocije. Ljubavne.

Najčešće si pevao one muške. Teške. One koje pogađaju gde smo najosetljiviji.

Ko li ukra od noći, deo najlepših boja, pa ti utka u oči i dade im sjaj, Romana

Ko li natera ptice, da se odreknu glasa, da pred tobom zaneme i izgube dah….

Bolje da te nikad nisam video, ni poželeo ja,

Bolje da sam i životom platio kad te izgubih ja.

Pričali su mi kako si bacao sako, ulazio u publiku, plakao na sceni. Nisam to verovao. Sve dok se svojim očima nisam uverio.

Sećam se samo da sam se uvek pitao gde li završavaju ti sakoi koje si bacao u publiku.

Sećam se i kada si se vraćao sa koncerata kombijem prepunog cveća.

Pisama kojima se nije znalo broja. I da, naučio si me svašta. Da na svako pismo, poruku, moram da odgovorim.

Govorio si mi: Kada je neko odvojio vreme da tebi uputi reč, pismo ili poruku, najmanje što možeš da uradiš je da odgovoriš, uzvratiš.

Znaš, nisam nikada bio svestan koliko te ljudi vole. Mislim, na one, obične, „normalne“ ljude.

Vodio si me sa sobom na pijacu, poštu ili samo da se prošetamo gradom. E tada sam shvatio neke stvari. Da svaki takav odlazak koji bi trebao da traje najviše pola sata, sa tobom je to trajalo satima. Ljudi koji ti prilaze, grle, slikaju se. Kafu koji si pio sa službenicima pošte ili pričajući sa ljudima na pijaci.

Tada sam mislio, da li je moguće da sve te ljude poznaješ. Bejah tada mali.

Mnogo lepih uspomena me vezuje za tebe.

Sećam se i kada sam se pravio važan kao da sam ja neka zvezda. Bilo je to na vašarima gde su me zbog tebe puštali besplatno da se vozim po ceo dan.

Prolaze dani bez tebe. Ljudi me zovu, pišu, podsećaju.

Čika Đorđe, tako su te zvali moji školarci. Legenda, prijatelji iz momačkih dana. I svako se seti poneke priče, anegdote.

Pričaju mi: Ej da li se sećaš kada je tvoj Ćale doneo ogromne posude sa kokicama kada smo bili u prepunoj diskoteci, da se ne ucirkamo. I smejem se. Stvarno si imao taj neki živac za nas klince.

Prva vožnja kolima dok sam sedeo kod tebe u krilu. Osećao sam se kao da sam reli vozač. Nisam ni znao da u stvari ti daješ gas i kočiš:)

Stotine ljudi koji su strpljivo čekali ispred stana da te vide, slikaju se ili dobiju autogram.

Da, voleli su te. Sigurno drugačije nego ja. U stvari, ja sam te voleo, a oni su te obožavali.

„Možda zbog bogatsva ljubavi kojima si ih obasipao. Ne znam zašto. Tek, za njih si bio uvek i samo MILORD“

Ne mogu da preskočim ni neka naša noćna druženja. Ona za koje mama baš i nije znala.

Šok kada su te ljudi videli u rok kafiću Sačulatac kako ulazimo zajedno negde oko tri ujutru.

Znalo se tada da počinje Tvoje veče. Muzika sa ozvučenja. Romana, Zvižduk, Ema Emili, Bela dama, crni kralj i naravno…kako to obično biva, negde pred zoru zatvara se lokal uz pesmu Beograde, Beograde.

Imao si tada oko 75 godina. Nebitno. Sećam se samo zadovoljnih mojih vršnjaka koji u neverici prilaze i fotkaju se sa tobom dok meni u poverenju šapuću.: Jbt,kakav je Đole car. Brate, ćale ti je šmeker za medalju. Ne zezaj da ti je ovo ćale, legenda.

Na sceni si davao sebe do poslednjeg daha, do poslednje suze, do poslednjeg atoma snage.

I zato su te voleli. Poštovali. I kolege, a pre svega publika. Publika koja je bila neodvojivi deo tvog života.

 

5

4

2

3

1


Previous
Next

Šta je meni preostalo da ti napišem za kraj? Koje reči da ti uputim. Možda bi bilo najiskrenije da ti kažem da sam ponosan što si mi bio Ćale.

I znam sigurno da ne voliš što ovako pišem. Zato, oprostiću se od tebe stihovima tvoje pesme:

Moje ludo srce
Nikad nema mira
Sve brze, brze, brze kuca
Kada muzika svira

Celog svog zivota
K’o u nekom letu
Pevao sam pesme
Celome svetu
Sam ili u duetu

Jer, nije bilo noci
Nije bilo dana
Da u meni nisu bile
Lazarela i Romana

A kad bih od umora bar malo zaspao
Srce bi zalupalo
Jos nisi dosta dao
To moje ludo srce
Za pesmu sve ce dati
I negde na tom putu
Zauvek ce stati

Hvala ti na svemu, nikada te neću zaboraviti.

I živećeš večno. Kroz svoje pesme.

22 komentara na “Za neke si bio Milord, za druge Đorđe…za mene…Tata

  • 17. maja 2021. at 14:13
    Permalink

    Marko, nezaboravno mi je bilo kad si mi poslao Djordjetov CD sa autogramom. Svi smo slusali njegove pesme u kuci kad sam bio mali, to bese pre kojih 50 godina. Puno pozdrava, budi ponosan na caleta zauvek.

    Odgovori
    • 17. maja 2021. at 14:19
      Permalink

      Brate, nezamislivo mi je kako se osećaš… Kada je meni grozno, kako li je tek tebi i tvojima. Izdrži, vidimo se uskoro… Dragan, Grunf

      Odgovori
      • 23. maja 2021. at 14:34
        Permalink

        Budi ponosan na tatu kao sto smo i mi kojima je od malena utkao note i muziku u život. Eto, i ja sam jedna od hiljada onih koje su ponosne što su živele u vremenu velikog Djordja Marjanovica.
        Bila sam klinka kad sam odlazila kod deda-ujke u Miloša Pocerca. Potajno sam se nadala da ga i sretnem, sto se jednom i desilo.
        Videla sam ga iz daljine ali mi je uspomena i toplota oko srca ostala za navek.
        Neka počiva medju andjelima i peva sa njima u raju.
        Večnaja pamjat, Maestro ❤️

        Odgovori
    • 17. maja 2021. at 21:57
      Permalink

      Dragi moj rodjo, Kokanov najveći uspeh je što je svoju decu naučio da budu dobri ljudi kakav je i on bio… Dobar čovek. Srećan sam što sam živeo u njegovo vreme i što sam ga poznavao. Neka ga anđeli čuvaju. Slava i Hvala

      Odgovori
    • 17. maja 2021. at 23:02
      Permalink

      Srce nam je scima ispunio osmehom pesmama.. zivece vecno.

      Odgovori
    • 20. maja 2021. at 09:40
      Permalink

      Tvoj tata a nas Đokica bio je veliki čovek a i pevač .Neka mu je večna slava i hvala.Za sve ono sto nam je ostavio HVALA ĐORĐE

      Odgovori
  • 17. maja 2021. at 14:36
    Permalink

    Dear Marco! I don’t know Serbian, but I’ve read everything you’ve written here trying to understand. And I think I did understand the main thing – you are happy and proud of having such papa. We are also proud of having been close to such a great, talented and unusual man like your father. George will stay with us to the end of our days. We will always love and respect him, will always listen to his songs, his tender voice and think about the moments we passed together. Thank you for all you’ve done for your father and for us, his friends! Good health to you, your mother, sisters and all your big family! We love you all!

    Odgovori
  • 17. maja 2021. at 15:26
    Permalink

    Otišla je pevačka legenda,najveća,ali uspomene na sjajnog pevača nadživeće vreme!

    Odgovori
  • 17. maja 2021. at 16:08
    Permalink

    Marko nisam odavno procitala tako lep tekst. Djordje je bio moj idol. Laka mu crna zemljama.

    Odgovori
  • 17. maja 2021. at 17:08
    Permalink

    Školski drugaru. Prelepo napisan tekst. Svi smo obožavali tvog ćaleta, zvezda koja je uvek treperela među svima nama. Veliki umetnik, a skroman, prizeman, jednom rečju divan.

    Odgovori
  • 17. maja 2021. at 18:22
    Permalink

    Сузе ми саме иду док читам овај твој текст о твоме тати а нашем обожаваном певачу. Расла сам уз његову музику и његову популарност. Зашто смо га толико волели и волимо, одговор је баш у његовој једноставности, приступачности, скромности а таква величина и звезда. Неће се овде поновити таква љубав према једном уметнику. Буди поносан на свога оца. Слава ти мили наш Милорде.

    Odgovori
  • 17. maja 2021. at 20:19
    Permalink

    Uz njnjegove pesme sam preživela očevu smrt. On je bio moj iscelitelj. Uvek kad sam tužna, utehu tražim u njegovim pesmama.
    Budi ponosan, privilegija je biti sin Đorđa Marjanovića….
    Đokisti su uz tebe 😢😢😢

    Odgovori
  • 17. maja 2021. at 21:51
    Permalink

    Марко одавно нисам прочитао овако дирљив потресан једноставно толико емотивно јак текст који може да напише само неко ко изгуби родитеља . Потпуно вас разумем јер и ја сам доживео губитак мајке која је била школска другарица вашег оца у Пожаревцу . На вест о смрти вашег оца подсетио сам се моје мајке и њених прича о животу у Пожаревцу њеном детињству рату ратним и поратним годинама о школовању и наравно о Ђорђу о његовом певању у школском хору. Будите поносни на вашег оца на вансеријску људску и музичку величину а и ја на моју мајку која је познавала такву особу. Саучешће породици нека му је вечна слава.

    Odgovori
  • 18. maja 2021. at 01:00
    Permalink

    Ne mogu da znam kakav je bio kao covek Djordje Marjanovic, ali neko kome se oci tako cakle dok peva ne moze biti nista drugo do Veliki i Divan. Lepo je sto ste toga svesni i ponosni. Saucesce.

    Odgovori
  • 18. maja 2021. at 03:13
    Permalink

    Dragi Marko, plakala sam dok sam ovo čitala, a evo, ne vidim od suza da pišem…
    Bio si srećno dete iz dva razloga.

    Prvi, jer si imao Tatu, a drugi – što imaš sestre.

    Moj Tata je, Božjom voljom, otišao u večnost mlad.
    Imao je 39 godina, a ja sam imala tada samo 4 meseca.

    Nedostajao mi je celog života, i kada sam bila najsrećnija i najtužnija.
    Nedostaje mi sve više, ne prođe dan da na njega ne pomislim…nedostajaće mi dok dišem.

    I mada sam bila okružena ogromnom ljubavlju koju su mi pružali moja Mama, bake, deke, ujak…bila sam ipak jedno jako tužno dete koje nije imalo ni brata ni sestru.

    Neka je pokoj plemenitoj duši tvog divnog Tate, a ti ostaješ bogat, sa bezbroj lepih uspomena koje si sa njim izgradio, divnih životnih događaja koje ste delili..zahvaljjući tome što si ga imao, što je bio tvoj.

    Bože, kako to ludo srce ume da boli…

    Odgovori
  • 18. maja 2021. at 09:03
    Permalink

    Марко, мы в России и странах бывшего СССР помним и любим Вашего отца Джордже. Не все по разным причинам смогли выразить Вам и вашей семье свои соболезнования, а вот в отзывах на сообщения о смерти Дж. Марьяновича, которые опубликовали в российском интернете, очень многие люди разного возраста искренне выражали свою любовь к Джордже Марьяновичу и огорчение его кончиной. Мои искренние соболезнования Вам и всем родным, близким и друзьям Джордже.

    Odgovori
  • 19. maja 2021. at 09:54
    Permalink

    Za mene i moju porodicu bio je Đorđe, mog tate prijatelj iz vojske. Nije prošao kroz Staru Pazovu a da ne svrati kod nas. Rasla sam uz njegovu muziku. Veliko poštovanje osećam prema njemu. Pokoj plemenitoj duši.

    Odgovori
  • 6. juna 2021. at 10:20
    Permalink

    Марко, Ваш отац је био срећан човек јер је одгајио добро биће које осећа и воли. Хвала Вам на овим топлим и искреним речима које данас читам. Ђорђе живи у свима који нису изгубили душу.

    Odgovori
  • 14. juna 2021. at 22:36
    Permalink

    Марко, я только сегодня узнала о смерти вашего отца! Только из вашей страницы я узнала новость . Искренние сочувствие семье и близким. Навсегда Джордже будет в нашей памяти и сердцах. Царствие небесное, Джордже. Вечная память!!!!!!!!!! Джордже был для меня самый любимый кумир !!!!!!!!!!!!!!
    Марина Хасьянова, 14 июня 2021. 23.00

    Odgovori

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.