ZLOČINAC NEMA NACIONALNOST

Autor: Marko Marjanović

„Dara iz Jasenovca“ ili „Quo vadis, Aida“?

Pitanja, rasprave, analize i naravno SVAĐE.

Večito pitanje: Ko je načinio veći zločin?

Srbi, Hrvati, Muslimani, Albanci? Četnici, ustaše, balije ili „UĆK“?

Foto: Printscreen/ Youtube

Nemam znanja ni kvalifikacije da komentarišem ili upoređujem ova dva filma. To bih prepustio filmskim kritičarima.

Ali, kao neko ko sebe doživljava ČOVEKOM, imam potrebu da se oglasim. Kao unuk čoveka koji je prešao albansku golgotu i unuk čoveka koji je dao život u drugom svetskom ratu, ne mogu da prećutim neke stvari.

A ne bih preskočio ni ratove devedesetih koji su mi ukrale najbolje godine. Umesto da sa svojim vršnjacima putujem, družim se po celoj staroj SFRJ, bio sam, ne svojom voljom svedok jednog bezumnog, bratoubilačkog rata.

Potresne scene iz prvog i drugog svetskog rata mogao sam videti na filmskom platnu.

E, ove druge scene, hm, mogao sam videti i čuti putem medije ili čak iz prve ruke.

RAT. Grozna reč. Mene kao nekog ko je devedesetih tek završio srednju školu asocira na sledeće:

Krvoproliće, pljačke, kolone izbeglice, ubistva, logore smrti i zločin.

Foto: Logor / Printscreen

Šta je to što povezuje sve ratove na ovim ukletim prostorima?

Možda vam se neće svideti odgovor. Ratovao je običan narod, dok su razni predsednici, ministri polagali pravo na živote mladih. Na živote ljudi kojima rat nije ni na kraj pameti bio. Na mlade ljude koji su živote dali braneći otadžbinu od neprijatelja.

Dok su deca tih rukovodećih ljudi bila u inostranstvu o trošku svih nas, naša generacija je gurnuta u bezumni rat.

Raspirujući mržnju između naroda, političari su svoje guzice čuvali. I guzice svoje dece. I sačuvali.

A na ovim prostorima nikada većih zverstava nije zabeleženo u istoriji.

Dok su drugi govorili iz novih stanova da treba ubiti sto muslimana za jednog Srbina, dok su govorili „Za dom spremni“, „Alahu ekber“, „Ubij, zakolji da …..ne postoji“, „Nož, žica, Srebrenica, ko je stradao?

Opet običan narod. Vaš komšija, brat, prijatelj, školski drug.

Dok su u TV studijima mahali kokardama, kamama, zarđalim kašikama, ili širili orlovska krila, ti isti su se bestidno bogatili.

I međusobno itekako sarađivali.

I naravno, iz ratova izašli, nepovređeni, bogatiji za desetine stanova, lokala ili miliona eura, maraka, dolara.

A narod je za to vreme od krvavih očiju i mržnje tražio spas na traktorima bežeći negde u nadi da sačuvaju glavu na ramenima.

Ko je taj zločinac? Ko je klao, ubijao nedužnu decu ili starce? Ko je sekao glave, vadio oči, čupao udove?

Srboljub, Hrvoje, Alija ili Fadilj?

Srbin, Hrvat, Musliman ili Albanac?

Daću vam odgovor. Niko od njih!

Zverska zločina su počinili neljudi. Zveri. Zveri u ljudskom obliku. Zveri za koje pravična kazna ne postoji. Savest sigurno nemaju.

Vreme je da zapamtimo jednom za svagda.

ZLOČINAC NEMA NACIONALNOST!

Ali ima ime i prezime. I ako je pravde, kao pomahnitalu zver ga treba strpati iza rešetaka.

Da se nikada i nikome ovo ne ponovi. Da zločin bude tako i tretiran. Ne praviti heroje od ljudi koji su zavili u crno generacije.

Odati počast svim časnim borcima koji su svoje živote dali braneći svoje domove po svim pravilima ratovanja.

Ne mogu da se otmem utisku da je jedan muzičar sa ovih prostora bio vidovit. U pitanju je Džoni Štulić Azra.

Da se podsetimo njegovih, gotovo proročkih stihova:

Mi smo ljudi cigani
sudbinom prokleti
uvijek neko oko nas
dodje pa nam prijeti

Zato ovi filmovi i treba da se emituju. Da podsećaju na strahote, zverstva. Da ne dozvolimo da nas opet gurnu u neki besmisleni rat. Da ne gledamo više majke u crnini ili očeve koje puše cigaretu za cigaretom nad grobom svoga deteta.

A maheri sa ovih prostora su u stanju da varnicu lako pretvore u buktinju.