Zoran Đinđić, vizionar kojeg Srbija nije prepoznala

Autor: Marko Marjanović

Policijske sirene zastrašujuće se čuju gotovo po celom Beogradu.

Građani koji sa zebnjom koračaju i žure svojim domovima.

Strah i zeblja u vazduhu.

Očaj i suze na licima mnogih.

Jedna suza kliznula je i niz moj obraz.

12. mart, 2003 godina.

U dvorištu Vlade Republike Srbije , u 12.45, pucano je na premijera Zorana Đinđića.

Dva pucnja i jedan vrisak.

Premijer je pogođen sa dva metka.

Srbija je pogođena rafalom!!!

U 13.30 časova konstatovana je klinička smrt.

Klinička smrt premijera, a možda i Republike Srbije.

Dvadeset godina je prošlo, dvadeset godina od kada je Srbija bila poštovana zemlja.

Dvadeset godina kako se neko napio od sreće što Zoran Đinđić nije više sa nama.

Kako samo nestvarno i proročki danas deluju njegove izjave.

Diplomata koji nije sedeo na hoklici u stranim ambasadama.

Premijer koji je imao stav!

„Sada strance uključujete kao deo svoje unutrašnje politike – to je bolesno! Mi imamo tu bolest još uvek u Beogradu. Imamo ambasadore nekih zemalja koji se ponašaju kao šefovi stranaka u Srbiji. Kao da su izabrani na izborima. Oni pozivaju ministre, pozivaju moj kabinet i čude se što ja neću da ih primim. Ja kažem: zamislite da naš ambasador u vašoj zemlji pozove vašeg premijera i pita ga da sa njim ruča. Ovaj bi mislio da je to neka šala, skrivena kamera. „

Život Zorana Đinđića mnogo puta bio je ugrožen. Najpre nagoveštajima, a potom i konkretnim akcijama.

Atentat kod Bubanj potoka

Sredinom februara 2003, grupa atentatora u kojoj su bili Zvezdan Jovanović i njegovi saradnici planirala je da ubije Đinđića na autoputu, sa uzvišenja u blizini naplatne rampe Bubanj potok. Odustali su od toga zbog navodnog straha od prevelikog broja žrtava.

Atentat kod Beogradske arene

Dana 21. februara 2003, Đinđić je u koloni koju su činila tri automobila obeležena rotacionim svetlima i sirenom išao na aeorodrom. Kretali su se brzinom od oko 130 kilometara na sat kada je, oko 9:15, kod  Beogradske arene jedan kamion iz zaustavne trake naglo skrenuo u levu traku kojom se kolona kretala. Vozač Đinđićevog automobila je, nekoliko stotina metara ranije, najpre smanjio brzinu na oko 100 km/h, a zatim i naglo zakočio i obišao kamion s desne strane, te nastavio prema aerodromu.

Hrabar i duhovit kakav je bio, samo je odgovorio: „U pitanju je samo saobraćajna nezgoda“

Atentat kod Savezne skupštine

Nekoliko dana kasnije, 7. marta, grupa u kojoj je ponovo bio Jovanović, planirala je da snajperom ubije Đinđića ispred zgrade Savezne skupštine sa gornjeg nivoa garaže.

Odustalo se od atentata jer su se zaverenici plašili da ih ne snime sigurnosne kamere sa zgrade Pošte u Takovskoj ulici.

„Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države. ”

Kao da je znao, kao da je predosećao…

Da li je bio vizionar?

Da li je bio omiljen?

Da li je želeo dobro Srbiji i njenim građanima.

DA.

Nažalost, mnogi nisu prepoznavali njegu viziju, želju za reformama, zavideli su mu na energiji i harizmi koju je posedovao.

A pre svega, na hrabrosti.

” U Srbiji je još uvek rizičnije biti policajac ili sudija, nego kriminalac.” 

Koliko je samo istine u ovom citatu.

O statusu Kosova nije se libio da govori tražeći najbolje rešenje za sudbinu Srba koji su živeli i još uvek žive na teritoriji KiM:

Tražio je poštovanje Rezolucije 1244 i povratak srpske vojske i policije na Kosovo.

„Prećutno klizanje Kosova ka nezavisnosti preti da destabilizuje ceo region“, pisao je i govorio Zoran Đinđić.

U vremenu u kome čitamo kako naši ljudi rade u stranim kompanijama koje ih koriste kao jeftinu radnu snagu uz ponižavanje i mobing, ne mogu da se se ne setim njegove vizije o investicijama.

„Tajna uspeha leži u investiranju u obrazovanje , kao što to rade u razvijenim zemljama. Dakle, ne prvo u tehnologiju i mašine. To dolazi kasnije, sa obučenim i obrazovanim ljudima. S obzirom na to da mi kasnimo sa reformama, jedini način da nadomestimo taj nedostatak je nelinearni, skokovit razvoj, a BAZA za to je OBRAZOVANJE. Edukacija, trening, znanje osnovni su pokretači razvoja.“

Kako završiti kolumnu o čoveku koji je dao svoj život za nadu da nam svima bude bolje?

Šta napisati, kakvu poruku poslati?

Možda najbolje, opet njegovim rečima:

„AKO DANAS NE USPEMO, JEDINI RAZLOG SMO MI SAMI“